Dok sam čitao struju majci i sinu

incest prica

Ona trazi njega

Ovo nije priča sa puno, rekao bih, napaljujućih detalja kakve sam čitao po sličnim sajtovima. Ovo je jedna potpuno istinita priča o incestu majke i sina u kojoj sam igrom slučaja i sam bio učesnik.

Sa navršene 24 godine starosti i diplomom Više tehničke škole, napustio sam Beograd i zaposlio se u Elektrodistribuciji u jednom gradiću u unutrašnjosti. Moji radni zadaci ticali su se isključivo struke, ali je praksa bila takva da smo u vreme popisa potrošnje struje kod potrošača svi morali da učestvujemo. Tako sam i ja dobio čitačku knjigu i reon u kome sam popisivao potrošnju.

Godinu dana ranije u isto mesto su se doselili majka i sin iz Beograda. Zorica je predavala u lokalnoj gimnaziji, a Dragan je u istoj školi bio učenik četvrtog razreda. Jednog letnjeg dana, popisivao sam struju u svom reonu i stigao do kuće na samoj periferiji u kojoj su živeli akteri ove priče. Kad radiš posao popisivača, nužda te tera da mnogo ne mudruješ i jednostavno nisi u mogućnosti da budeš baš sasvim kulturan prema potrošačima jer onda posao ne možeš da završiš u predviđenom vremenu. Tako sam i ja poprimio te nimalo lepe osobine i ulazio sam u kuće potrošača bez mnogo pardona.

Tek što sam uao u dvorište ove porodice, kad na mene iz dubine dvorišta jurnu jedan prilično veliki pas. Nije vučjak, ali mnogo liči na njega, pametan ali gadan do sto i nazad. Nisam nimalo razmišljao i smesta sam utrčao u kuću tresnuvši za mnom ulazna vrata da me ne dohvati. A u kući, imao sam šta da vidim. Bilo je leto, toplo vreme, negde oko pola dva, pa su vrata iz predsoblja bila širom otvorena prema sobi. U sobi je na jednom kauču ležala Zorica, a među njenim nogama se grčio njen sin dok je jebao.

Ona trazi njega

Da sam tako nešto očekivao, verovatno bih se seknuo do ulaznih vrata da se sklonim iz njihovog vidokruga. Ali, bio sam zatečen prizorom i samo sam buljio u njih. Istog momenta, Zorica se nekako izvukla ispod sina i skočila na noge. Jednom rukom je pokrila međunožje a drugom grudi i sa zaprepašćenjem buljila u mene. Gledali smo se tako dobrih 5, možda i 6 sekundi, a da a onda sam se ipak nekako pribrao i povukao nazad iz njihovog vidokruga.

Istog momenta su zalupili vrata iz sobe prema predsoblju u kome sam stajao neznajući šta da radim. Na kraju zaključih da je najbolje da se pravim mutav, kao da nije ništa bilo, i viknem im da hoću da popisem potrošnju struje. Minut kasnije, iz sobe je izašao Dragan, obučen, u pantalonama i majici i bez reči pomerio nekakve kapute na čiviluku koji su zaklanjali brojilo. Ne govoreći dalje ni reči, popisao sam potrošnju i dok je on uvodio psa u nekakvu šupu, brže-bolje izašao sam iz kuće i dvorišta.
Uđi slobodno…

Bilo je već blizu kraja radnog vremena pa sam otišao pravo u stan. O onome što sam video nisam nikome pričao. Prolazili su dani i struja je opet poskupela. Opet sam, pored ostalih potrošača, otišao i kod njih. Izgleda da su me videli kako idem iz kuće u kuću, jer me je Dragan dočekao pred vratima i bez reči pustio unutra sklanjajući stvari sa čiviluka da popišem broilo. Otišao sam od njih, a da nisam progovorio ni reč.

Ona trazi njega

Samo 17 dana kasnije naišlo je novo poskupljenje i opet sam morao kod njih. U dvorištu je bila Zorica koju sam kulturno pozdravio i pitao mogu li da upišem stanje struje. „Uđi slobodno”, rekla mi je dok je prostirala neki veš. „Dolija…” (to je pas) „…smo poklonili Draganovom drugu jer nam je podavio kokoške”.

Kad sam izlazio, samo je dobacila: „A što me uopšte pitaš kad ionako ulaziš bez pitanja?” „Pa šta da radim, to mi je posao”, odgovorio sam i žurno izašao.

Vreme je prolazilo i stigla je zima. Varošicu je bukvalno zatrpao sneg, a temperature su bile više stepeni ispod nule. Vratio sam se pokisao sa terena kad me još na vratima dočeka blagajnik i reče mi da se pripremim na dvoboj jer me čeka profesorka. Uđem u kancelariju i vidim ona sedi sva zajapurena. Dva sata se svađala sa mojim šefom zato što joj je kuća bez struje pa su se pomrzli. Moj šef, koji je inače jedna goropadna dzžukela, slao je da nađe nekog privatnog električara tvrdeći da kvar nije u nadležnosti distribucije. Ali, električar na koga ju je je šef uputio, bio je pijan kao letva i izgleda da joj se nabacivao, pa je tu pala još jedna žešća svađa. Na kraju, šef nije mogao više da se objašnjava sa njom, nego joj je rekao da sačeka mene, a on odmaglio „u opštinu”.

Šta ću, kud ću, potegnem onako mokar, pa kod nje u kuću. Poskidam plombe, rašrafim strujomer, sklonim tablu i – ispade, moj šef je bio u pravu. Kvar je zaista bio, kako mi kažemo „iza brojila” i na razvodnoj tabli njene kućne instalacije, za šta distribucija ne treba da interveniše. Napravim to nekako, povežem i pustim im struju. Tako je ispalo da niko nije hteo da joj pomogne osim mene. Tu se mi malo i zbližimo, ona me posluži nekim keksom i poče da mi zahvaljuje pitajući me odakjle sam, gde sam studirao, koga imam kod kuće i sve u tom veselom tonu. Na posletku me jako pohvalila kao stručnjaka i uzgred mi se požali na ljude u gradu za koje mi kaže da su pokvareni do srži i da je lepo što bar mi koji smo „zemljaci”, možemo da se ispomognemo. Posebno ceni, kako mi reče, što nisam od onih koji ogovaraju i da je baš bila zabrinuta da li ću da pričam o onome, kako je rekla, „što mislim da sam video”.

Zamolila me je da dođem u četvrtak kod nje da joj pogledam bojler koji „slabo greje”, jer joj sin sa školom baš tad ide na nekakvu ekskurziju. Ne znam ni sam kako, ali obećam joj da cu doći.

Dočekala me je samo u kućnom mantilu. Pogledam termostate na onom bojleru i ne nađem ništa sumnjivo. Okrenem dugme do kraja i kažem da proba tako, pa ćemo da vidimo. Onda me ona posluži nekim kolačima i tu poče priča o svemu i svačemu. A onda me pita imam li devojku. „Nemam”, kažem joj, „još sam ovde nov”. Tada ona, ni šest ni pet, nego me pita da li sam već „spavao” sa nekom curicom. „Pa jesam”, kažem joj, „samo ne ovde, ovde me baš neće sreća”.<

Tada mi ona kaže: „Eto, ako hoćeš, možeš da probaš… sa mnom. Uverila sam se da si fin i lepo vaspitan i sigurna sam da nećeš širiti priče po gradu”. Ja počnem malo tuc-muc, jer iskreno, kad živiš sam, daleko od kuće, razviješ neku opreznost i paziš se da te neko ne navuče na neko zlo i da ti nešto ne smesti.

Ona trazi njega

Hajdemo u sobu, ne brini ništa, sami smo, Dragan mi se vraća tek sutra.” Uhvatila me je za ruku i kao dečka povela u spavaću sobu. Tek tada otkrijem da ispod kućne haljine ne nosi – ništa.

0 comments

No comments yet